Mežnarovi

Sad pridemo va kuću Mežnaroveh. Stari Pepić mežnar je puno let bil mežnar va crekve, dokle god ni ostarel. Kod starejega ga je ki put zamenil sin Tone (Anton) Dukić za poć zvonit rano jutro po zime al po dažjevnen. Je ki prej Pepića bil mežnar ne znan, ma su po ten posle va crekve njih va kuće zvali Mežnarovi. Tonetova žena je bila Kranjica, to se z govora moglo razabrat, zvala se Marica, ju je bilo pul Dukić čut kod i Anetu Turčićevu va Grade – obadve su imele jaku glasinu. Sini Joško i Janko su bili fantoći kad san ja moral poć ća, a isto i hćer neč mlaja od brati.
Tone je po Kranjskoj šal za delon, kade je i svoju Maricu našal i doma pripejal. Pokle je više doma delal, manji posli, a delali su i grunat. Rad je Tone politikal ma sam za se, nebi rekal nikada: „Nando je rekal…“ nego je sam od politiki špjegeval koliko je to on mogal, va ono vreme, razumet. Bi se čul h večeru, po lepen vremene, na prvoj klupe do Zvaninoveh kako neš špjeguje, ča je povedel Tončić župan kastavski, a se bi to, danas se reče diskusija, finil Zvanić Jurjenčić: „Homo spat! Jutra bi poć delat!“
Tone je, kod jedan od stareh sokoli još od prej prvega rata, vavek nosil na proslavah banderu, a kad ne bi mogal al ga ni doma bilo, je banderu nosil Zvanić Jurjenčin. To je onda bila počast staren sokolon, banderu ni mogal saki nosit.