Tancabelovi

Na drugu stran spod jene volti i skroz neki pasaji se gre Tancabeloven. Nisan va toj kuće bil nikada. Tu su živeli dva brata Milan, stareji i Izidor, obadva mladići. Izidora pametin je bil storil lepu drvenu pušku. Pokle se j’ bil nekamo zgubil. Va kuće je ostal Milan, ni imel arta, je delal kod miner na novoj ceste ku su Talijani delali z Reki v Opatiju, mina ga je rovinala i j’ ostal prez jenega oka, i jena mu je noga ostala krompasta. Kad su naši ljudi z Istri naglo počeli semo h nan bežat, va vreme kada su fašisti z Musolinijen na čele prišli na vlast v Italije, bojeć se terora, pržuni i interniranja – Milan je tu videl korist za se pa je prehićeval ti ljudi preko kunfina, ma tako da se on sam pul tega ni jako mogal videt ča dela. Je bil va dočuhe z našemi graničari, ma i s talijanskemi karabinjeri, za doznat ča više od režima pul kunfina: kad patroli pasaju, kuda pasaju, je sigurneje po dneve al po noće prehitit begunca i još ča mu je koristilo va ten posle. Šlo mu je to za rukun, nikad nisu Talijani ćapali njegovi klijenti, ja ma se za Milanov rizik plaćalo 200 lir, onda okol 500 dinari, a to je bilo pol plaći učitelja ki gre prvo leto na delo. Nikad se ni znalo kade to Milan prehićuje, nikad ni on prišal z beguncen va Grad, morda prej al kašneje, „ja, od tega niš ne znan“. Ma smo ga špijali: bi šal pul Trinajstić preko, ni se znalo ku dobu, se je prižental od nekuda od Dno Klanac nazada. Malo je teže šal ta Milanov posal kad su Talijani zdignuli žicu po kunfine, okol Reki pa h Matuljan i se do Brezi, dalje je ni bilo. Sad je Milanova intervencija i operacija dulje durala se dokle nisu prestali ljudi otuda bežat, al je to bilo reje. Bimo ga pitali: „Milan, povedi kako to gre?“ a on bi rekal: „Pustite to ća, vi ste zeleni kod zelena trava!“, to bi reć da smo preveć mladi za razumet njegov posal, a morda i zato ča bi se ki od nas mogal zreć neč kade ne rabi, a Milanu na škodu.

Družil se je s nami, mladići smo bili a on od nas puno stareji, ma se j’ umel složit. Je z graničari navadil njihe pesmi pa je rad kantal: „Bećarino, ko ti kuću čuva – Vetar duva kuću moju čuva!“ a to je bila slika njegovega života va to vreme. Znal je i neke komitske pesmi: „Idi, more spremaj doma – dolazi ti, more četa nova!“ al pak „Mito, komito što me gledaš srdito….“. Al pak na kraje Milan visoko zakanta: „Srbine, geđo….“ rastegne ono „o“, a mi, koliko nas je skandiramo: „Cokulo, paradajz, opasač, papriko, beli luk, uprtač“ i na kraje si složno: „Tri si puta preterao preko Drine vode, Švabu, a čaj čići, opančići, na dva prsta kajišići“ dva puta kod refren.