Božinova kuća

Va kuće spod Karažićeve, se j´reklo Božinova kuća, samo neznan od kega Božini, ovega z Grada al onega od Rubeš. Tu su prišli bivat dva brata Vicići Arneštić i Valentin, a skuda su prišli ne znan, samo znan da su obadva se to vreme, kega zapisujen, bili poštari i to Valentin za Grad a Arneštić za Vanjšćinu. Arneštić je imel dve hćeri i sina Ljudevita, ki j´finil za učitelja, a Valentin je imel dve hćeri ke su se zvale Eleonora i Sabina, su bile jako slabahne i tihe va govore kod da su se od nečesa grdo prestrašile. Ni jenega ni drugega nisu zvali Vicić, kod ča su zvali tretega brata Stazeta Vicića, dimnjačara, nego su ih zvali po dele ča su delali – poštari.
Arneštić je još umel popravljat uri i sopal je va armuniku. To mu je dodalo nadimak kega su zmisleli Grajani: bil je mićahan pa kad je sedel na kantride i sopal va armuniku su mu nogi visele kod škornje pa su ga zvali Škornjica. Brat Valentin je umel sost va bajs a kad je š njimi još zasopal Ludvik va klarinet – gotova muzika. Tako su i sopli neko vreme na tanceh dokle nisu prišle muziki. Arneštić se ni jako pritendil, je delal svoje delo kod ča saki svoje dela, ma je zato Valentin bil jako ˝zvaničan˝ kad bi poštu po Grade nosil. Kad bi ga ki pital je ča pošti za njega, Valentin bi oštro odgovoril: ˝Nema ništa!˝ kod da je tel reć: ča me pitaš kad znaš da za tebe ni pošti!
I po ten kako su nosili svoje monturi je bila mej njimi razlika. Arneštić je moral fanj hodit po vanjšćine za raznest poštu pa ni jako gledal kakova mu je montura, bi se i rasputil, dva tri puci i kolet, posebe po lete, da mu ne bude teplo, pa bi i ogrnul bluzu – ma je zato Valentin bil vavek speglan i vas zapućen do grla, i po zime kad je rabilo i po lete kad je moral trpet teplinu. Rašketa vavek drito na glave a ne kako njegov brat nastran al pak nazad pomaknjena na glavu. Ko leto za ten ča su prišli va Božinovu kuću je va njoj ostal samo Arneštić z svojemi, a Valentin je šal s familijun bivat va neku drugu kuću, ja ne znan va ku.
Arneštićev sin Ludvik (Ljudevit Baćić) je kod učitelj bil najprej namešćen va istočnoj Srbije va sele Manastirica blizu Kladova, a pokle je bil premešćen blizu Benkovca va Dalmacije kade se j´nekoliko let frmal. Bil je žvelt i vredan mladić, je umel dobro sost na klarinet a bil je dobar i za kanat, je bil jak bas. Rad nan je povedal, nan školanon ki nismo još bili finili za učitelji, kako se žive kad moraš poć va službu, kolika j´plaća, po čen se ča tamo va Srbije, al va Dalmacije more kupit i se drugo za ča j´mislel da će nan dobro prit znat kad budemo i mi šli va službu, ki zna kamo po ondašnjoj Jugoslavije. Onda nisi mogal dobit mesto ko ćeš, leg je bilo prvo odslužit vojsku pak onda poslat molbu va Beograd i reć va njoj tri banovini va keh biš tel mesto dobit, a s tuda bi ti poslali aviz pokle nekoliko meseci da su te hitili va neko mesto za ko nisi nikada čul. Učiteljice su duže vreme čekale na mesto, ma su i muškeh teže namešćali. Dušan Sinčić – Hrenić i Mile Mečulj – Brkotov su na mesto čekali dve leta.