Zvončićevi

Da ne bin preskočil je potreba zapisat Zvončićeveh. Ta kuća pride kod žontana zdola pod kućun va koj je bival Riko Šundrić z svojemi. Kuća je noveja i ima pred vrati veći skod, ma samo je na jedan pod. Tu je živela mat, ne pametin kako se j´zvala, a bila je z Rezije va Furlanije. Otac Tončić (Anton) Marot je umrl negde al za vreme al pred kraj prvega rata. Bil je butiger za manifakturu i je imel butigu va Božinovoj kuće pod skodon na place Predgradon. Neznan od česa su živeli pokle očeve smrti, ma se mat ni jako pojidala ni zmućevala ča će i kako prit na kraj z sedan dece, ča starejeh ča mlajeh. Ona ni jako zihajala s kući aš ni nikad mogla navadit po domaću, vavek je va govore natezala po furlanski. Š njun su bili sini Pepino, Tončić, Dušan i Ivanić i hćeri Marica, Olga i Judita, ku su zvali Dita. Pepino, Tončić i Ivanić su finili za učitelji kod i sestra Marica. Olga i Dita nisu niš finile. Zgleda da je jedan drugega rival: ala, navadi neč aš treba živet! Od muškeh ni Dušan ni bil niš, mogal je delat samo kod manaval, a to je i delal kad se urejevala i finjevala palača za učiteljsku školu, je delal na makine za mlet kamene, za storit jarinu. To je bilo 1930. leta al neč kašneje kad se zgubil od domi pa su povedali da je va Zagrebe tramvijer. Olga je vavek nekuda putovala, posebe va Furlaniju i zgleda da je ona jedina održavala kontakt z materinun rodbinun. Bila je jako umešna i snalažljiva. Na kraje se oženila za Josipa Šestana ki je prišal bil va Grad nekade z Istri pa je bil va butige ˝Službeničke zadrugi˝ kod poslovođa, dokle je ta butiga bila va Božinovoj kuće a ku su zvali i Zvončićeva butiga.
Pepino je kašneje finil va Zagrebe višu pedagošku školu, a Tončinić va Beograde takovu školu samo za gimnastiku. Pepino je bil na građanskoj škole va Grade, mane je vadil risanje, a Tončinić je bil nastavnik va Banjaluke na učiteljskoj škole. To leto je i Marica delala na građanskoj škole ma se pokle zagledala va jenega šesnega financera i š njen se nekamo zgubila, neznan kamo. Dita je rada se igrala s nami, muškemi, pametin da je s nami bila za pripravit jenu predstavu za decu va škole va Kaštele, ma to smo mi sami pripravili: Milivoj Milanov je storil kulise, Vitomir Šundrićev i ja smo navadili nekakov skeč, a Dita je recitirala jednu pesmicu od J.J. Zmaja: Eto viš, opet miš …
Predstava je bila nedeju prej polne a prišlo je bilo fanj dece. I Dita se je nekamo zgubila ća. Povedaju danaska da je negde va Argentine al va Australije.
Ivanić je finil za učitelja, jeno leto za manun, pokle je s manun služil vojsku va škole rezervneh oficiri va Goražde (Bosna) na Drine, a s manun zajeno je dobil i mesto marča meseca 1936. leta va jenen sele blizu Prnjavora (Bosna) va ken su živeli doseljeni Čehi. Kad bi prišal doma se j´hvalil da mu je jako dobro. Mi je bil drag kumpanj za zakantat i za ki žmuj vina popit, a on je još rad igral na karti i na boće. Pijažale su ga i malice ma se ni ni pul jene dulje frmeval. Povedali su mi da je pasanega rata na kraje bil oficir neke jedinice garnizona va Banjaluke i kad se jene noći kasno vrnjal va kazermu, a bil je prej tega malo više popil, ni se frmal na poziv stražara, stražar je shitil i Ivanić je pal mrtav. Za oven raton je nestalo i selo, kade j´bil učitelj, aš su se si ti Čehi preselili va Češku i tamo storili novo selo, kemu su deli isto ime kod ča j´bilo sele va Bosnoj.